23. октобар 2014.

Непосредно по завршетку Првог светског рата, оснивањем посебног државног органа, Министарства народног здравља (1919) и њеног стручног саветодавног органа - Сталне епидемијске комисије којом је председавао др Милан Јовановић Батут (1847-1940), започињу припреме за формирање првих превентивних установа. Од пресудног значаја за развој целокупне превентивне делатности у тадашњој држави имало је формирање Централног хигијенског завода у Београду (ЦХЗ).

Предлог за оснивање „великог Бактериолошко-хигијенског завода у Београду” дао је представник Министарства војске у Сталној епидемијској комисији, санитетски пуковник др Лазар Генчић (1868-1942). О оснивању овакве установе веома активно је расправљало и Хигијенско одељење Министарства народног здравља, чији је начелник био др Андрија Штампар (1888-1958). На основу Закона о устројству Министарства народног здравља и Закона о оснивању посебних санитетских установа за испитивање и сузбијање заразних болести од 25. новембра 1921. донешен је Правилник о оснивању и организацији Централног хигијенског завода од 15. октобра 1924, X Бр. 46447 у којем се каже: „Завод је средиште целокупне хигијенске службе у држави и све хигијенске установе у држави подређене су њему”. Ступио је на снагу 25. октобра 1924. године обнародовањем у „Службеним новинама” (стр. 6) и представља први формално утврђени законски акт о Централном хигијенском заводу. Од оснивања па све до 1937. године (када одлази на дужност начелника санитетског одељења Министарства народног здравља) Централним хигијенским заводом руководио као првоизабрани управник др Стеван Иванић (1884-1948), некадашњи шеф Сталне бактериолошке станице.

Зграда Централног хигијенског завода сазидана је у болничком кругу по узору на сличне установе у Европи, највећим делом средствима из буџета, а у висини од девет милиона динара. Рокфелерова фондација из Америке, која је помагала подизање сличних бројних превентивних установа у целом свету и њихово опремање, обезбеђивала средстава за специјализацију стручњака у области превентивне медицине и разне хуманитарне акције за време Првог светског рата, поклонила је средства Централном хигијенском за опремање лабораторија.

По угледу на овакве установе у свету већ 1926. настао је први књижни фонд будуће узорне библиотеке, спајањем већ створених приручних библиотека установа које су у самом почетку ушле у састав Завода: Бактериолошке лабораторије, Лабораторије за тропске болести и Института за социјалну медицину.

Године 1969. године у част обележавања 50 година организоване превентивне службе код нас формирањем Сталне епидемијске комисије (1919), откривена је биста др Милана Јовановића Батута у холу установе. Некадашњи Централни хигијенски завод за деведесет година од оснивања доживео је више трансформација мењајући назив. Од 1979. године а на предлог посебне Комисије истакнутих лекара са поносом носи име др Милана Јовановића Батута. Познато је да није било значајнијег посла у држави везаног за здравље народа, а да у њему др Милан Јовановић Батут није учествовао. Овај здравствени просветитељ био је професор судске медицине и хигијене на некадашњој Великој школи у Београду и први декан Медицинског факултета у Београду (1920), најзаслужнији за његово оснивање. Истовремено је лично много допринео у погледу здравственог законодавства и раду Министарства здравља тадашње државе.

Година 2014. је значајна - деведесета годишњица од оснивања некадашњег Централног хигијенског завода а данашњег Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, националне установе у области превентивне медицине. У години јубилеја установе која носи име једног од најзаслужнијих наших лекара уопште подсетимо се да је о његовом деведесетом рођендану 1937. објављен у Прагу рад њему у част, а под насловом „Патријарх здравствене културе”. Било је то још једно у низу бројних највиших признања и одликивања поред четири почасна доктората које је др Милан Јовановић Батут својим радом у борби за народно здравље заслужено а за живота примио. Нама преостаје да радећи на пољу превентивне медицине у установи његовог имена као некада он „враћамо дуг своме народу”.